Мрежа Волтер

Балканизација Украјине

Рат који тренутно разара Украјину, се интернационализује. Цепања која се појављују на Балкану нису никаква новост. Била су ту и за време распада Југославије, а пре тога, за време другог светског рата. За Мирослава Лазанског, ради се о старој композицији која је поново на репертоару.

| Београд (Србија)
+
JPEG - 21 ko
Док хрватски добровољци иду да ратују у украјинској војсци против Новорусије, америчка Колинда Грабар Китаровић је 18. фебруара 2015. године постала председник Хрватске. Њена земља, која се припрема да олакша распад Србије ампутирајући јој Војводину, би требало по свој логици да се званично укључи у рат у Украјини. Понашајући се као у прошлости, Хрвати склапају савез са тренутном Империјом против Русије.

Лав Толстој је у свом роману „Рат и мир” написао „да је уочи 1812. године дошло до концентрисања западноевропских снага које су кренуле са Запада на Исток, ка границама Русије”. Не знам шта би рекао велики писац и мислилац да може данас да баци поглед на Европу с почетка 21. века, али као да је још тада предвидео „натоизацију” Европе, опкољавање Русије и политичко-психолошке притиске на неутралне државе да се прикључе НАТО-у.

Оно што је у Европи започето 1999. ракетирањем и бомбардовањем СР Југославије, сада се наставља трагедијом у Украјини. Невероватне су слике срушених зграда и мостова, спаљених кућа и лешева на улицама, и све то у Европи 21. века. И то није филм, већ сурова збиља. Политичка Европа је ћутала на исте такве призоре у СР Југославији 1999. и сада је индиферентна на људске патње у Украјини.

Политичка Европа је наметнула народу Украјине избор „или, или”, а тиме и рат. Сада, после Минска 2 у Европи, а још више у САД, још има оних који мисле да упућивањем војне помоћи Кијеву могу војно променити ситуацију. Никакве западне противоклопне ракете не могу променити однос снага на терену, јер војници Кијева нису обучени да их користе, треба им најмање шест месеци учења и тренинга, артиљеријски системи НАТО-а нису компатибилни са системима које има украјинска војска. Запад може Украјини испоручити обичне оклопне аутомобиле за превоз пешадије, што су Британци већ и урадили, електронику за радио-везе и артиљеријске радаре, што је све већ Кијеву и испоручено.

Но, уколико би НАТО испоручио Кијеву неко друго наоружање, или послао своје стручњаке за обуку, и на страни Донбаса могу да се појаве тенкови Т-80 и Т-90, уместо тенкова Т-72, па да видимо која ракета шта пробија. Улазак било које јединице НАТО-а у Украјину довео би и до уласка руске армије у Украјину. У конвенционалном сукобу на том простору нити једна западна армија, па ни америчка, не може победити руску војску, јер оно што западни генерали очито заборављају јесте доктрина маршала Огаркова, која је и данас актуелна у руској армији: постизање победе у првој фази конвенционалног рата кроз уништење кључних циљева дубоко у позадини противника од првог тренутка рата, и брзо освајање противничке територије напредовањем копнених снага.

То је потпуна победа у првој фази рата, победа без кориштења тактичког нуклеарног оружја. Стратегија офанзиве са циљем дубоког продора у позадину непријатеља без употребе нуклеарног оружја била је суштина совјетског погледа на рат у Европи. Американци су покушали да парирају доктрином „Ваздушно-копнене битке 2000”.

Управо зато ни САД ни НАТО неће слати своје снаге у Украјину, јер у конвенционалном рату немају шансе за победу. Наиме, у ситуацији када би НАТО, или САД трупе у Украјини биле пред поразом од стране руске војске, Брисел и Вашингтон би морали да одлуче, или да признају пораз са свим политичким и војним последицама, или да прибегну употреби крстарећих пројектила са тактичким нуклеарним оружјем.

У таквој ситуацији када „ томахавк” ракете могу да погоде циљеве у Русији за пет до шест минута Кремљу преостаје ужасно мало времена да се одлучи за нуклеарни одговор, да га нареди и да га започне. Ако не одлучи у року од три минуте неће моћи ни да га изведе, јер би у том случају америчке крстареће ракете већ погодиле своје циљеве.

Другим речима, опасна је граница преласка са употребе тактичког на стратешко нуклеарно наоружање. Ризик ескалације је стравичан, и једна и друга страна употребу тактичког нуклеарног оружја могу да протумаче као увод у кориштење стратешког нуклеарног оружја. А онда је планети само Богу помоћи. Према проценама професора Лауела Вуда из Националне лабораторије из Ливермора (САД) из 1982, погинуло би између 500 милиона и 1,5 милијарде људи. А како је технологија нуклеарног оружја у међувремену напредовала, број погинулих био би далеко већи.

Да ли о томе размишљају они који би да интернационализују сукоб у Украјини?

Јавност у Русији ових је дана изненађена појавом грађана Хрватске на страни армије Кијева, Десног сектора и Националне гарде Украјине. Изненађени су само они који не познају историју. Војници из Независне државе Хрватске борили су се у Другом светском рату на страни Хитлера под Стаљинградом, на Источном фронту није било Срба. Независна Држава Хрватска је на Источни фронт послала и своју авијацију, генерал Фрањо Џал је био један од пилота који је обарао совјетске авионе. И у бившој СФРЈ Хрватска је имала одличне односе с Украјином, Србија са Русијом. Колико је ту и вера, у Украјини има католика и унијата, утицала дужа је прича. Углавном, Хрвати су стали уз Кијев, Срби судећи по добровољцима, уз Донбас.

Балканизовали смо Украјину, тамо настављамо где се стало 1945...

Извор
Политика (Србија)

Мирослав Лазански

Мирослав Лазански ​Рођен 1950. у Карловцу. Дипломирао на Правном факултету у Загребу, где је и започео новинарску каријеру, прво у „Полет-у“, касније у „Вјеснику“, „Старту“, „Данасу“, „Политици експрес“, „НИН-у“, „Вечерњим новостима“ (1996-2001). Године 1991. Лазански прелази у „Политику“ где и данас ради. Извештавао из Сирије, Сомалије, са Крима и ратова у Авганистану, Чеченији, Конгу, Ираку, Ирану, Либану, Јемену и Либији... Интервјуисао два врховна команданта НАТО-а, три маршала СССР, шефове КГБ-а, КХАД-а, педесетак министара одбране и начелника генералштаба светских армија, између осталог начелнике генералштаба руске, кинеске и јапанске армије. Једини југословенски новинар који је пловио на атомској подморници, америчкој "Таутог", летео на авиону Ф-14, био на носачу авиона "Џон Ф. Кенеди" и летео на Миг-29. Био гост војних академија Русије, Јапана, САД, Аустралије, Италије, Велике Британије, Немачке, Румуније... Имао је редовну колумну у грчком листу "Катимерини", јапанском "Секуритариан" и "The Diamond Weekly". Аутор је десет књига и десетак великих тв-серијала. Војни рок служио 1977. године у Битољу у 41. пешадијској дивизији ЈНА. Одликован је Медаљом за војничке заслуге.

 
Мрежа Волтер

Волтер, Међународно издање

Чланци под лиценцом Creative Commons

Можете слободно да пренесете чланке Мреже Волтер под условом да цитирате извор и да их не мењате, нити да их користите у комерцијалне сврхе (лиценца CC BY-NC-ND)

Подржите Мрежу Волтер

Користите овај сајт на којем можете да нађете квалитетне анализе захваљујући којима можете да изградите своје разумевање света. Овај сајт не би постојао без ваше финансијске помоћи.
Помозите нам донацијом

Како да учествујете у Мрежи Волтер?

У Мрежи Волтер раде само волонтери:
- Професионални преводиоци: можете да учествујете и у превођењу чланака.

Пилоти
Пилоти
par Мирослав Лазански , Мрежа Волтер
 
Герника
Герника
par Мирослав Лазански , Мрежа Волтер
 
Француска република као талац
Француска република као талац
par Тјери Мејсан, Мрежа Волтер
 
Последња бајка
Последња бајка
par Мирослав Лазански , Мрежа Волтер
 
Уживо са Крима
Уживо са Крима
par Славиша Павловић, Мрежа Волтер