Уживо са Крима

Прошле недеље, провео сам неколико дана на Криму, где сам био учесник II Међународне конференције младих новинара под називом „Крим. Поглед из другог угла“. Иначе, овој интересантној конференцији присуствовало је преко 70 новинара млађих од 35 година из двадесет земаља Европе и Азије. Циљ скупа био је да се новинари информишу о ситуацији на Криму, уживо, како би се демантовале негативне и нетачне приче, које су биле честе током протеклих неколико месеци на Западу. Наиме, недавно су француски листови објавили како је стање на Криму толико поразно да у продавницама нема хране, потом да су цене порасле а плате остале исте, док су сличне текстове, по истом систему, објављивали и други.

Такве ноторне лажи, у које сам имао прилику да се уверим, схватили су и други новинари, међу којима је било још неколико представника из Србије (РТС, Курир, Њузвик) као и сјајна екипа Радио телевизије Републике Српске, са којима сам заједно радио анкете, али и представници Грчке, Белгије, Киргистана…

Оно што би многи помислили јесте да је ово контрапропаганда Русије или Кримске области, што никако не може бити тачно, јер су организатори, међу којима је било озбиљних новинара из Удружења новинара Крима, били веома јасни када је у питању слобода медија. Посебно ми се допао говор секретара поменутог удружења који је рекао: „Господо, на Криму сте. Пишите само истину о ономе што видите.“

Наравно, већ пре путовања, информисао сам се о Криму, његовој историји, народима који живе, као и о економској ситуацији, како у западним тако и у источним медијима. Крим је био део Русије све до 1954. године, а колико је био значајан за руске владаре и великане говори импресиван дворац Романових, који су ту летовали, као и кућа једног од највећих писаца свих времена – Антона Павловича Чехова.

Наиме, Никита Хрушчов, Украјинац и први вођа Совјета након Стаљина, припаја Крим Украјини 1954. године. Да ли је Хрушчов био видовит и предосетио распад СССР-а, или је Крим припојио ради лакше организације система, јер је ближи Кијеву, данас само можемо да нагађамо [1]. Међутим, једно је сигурно – на Криму већинско становништво чине Руси, потом Украјинци, али и велики број националних мањина попут Немаца, Грка, Татара и Јермена. Имао сам прилику да разговарам са њиховим представницима и од свих сам чуо исте речи – Русија је вратила наду грађанима Крима, без обзира које су националности.

Крим је веома познато летовалиште, које остварује изузетан профит од туризма. Новац који је зарађен на Криму одлазио је у Кијев, по централизовано уређеном систему, али се само мали део тог новца враћао назад. Доказ за то јесте град Симферопољ, који изгледа као да је у њему време стало 1990. године. У граду налази аеродром, импресивна зграда позоришта – ипак путеви, фасаде, као и уређеност показују да у граду ништа није урађено од распада Совјетског Савеза, што говори да је Украјина, користећи централизовани систем наплате пореза, искористила Крим или боље рећи, поткрадала га је. Грађанима је било доста таквог односа од стране Кијева.

Што се тиче Јалте и Севастопоља, који су градови на мору, стање је потпуно другачије него како је представљено у западним медијима. Цене јесу нешто више него у унутрашњости, међутим то су туристичка места, па је природно да буде скупље, али поредећи са ценама у Београду, неке ствари, попут хране и одеће су чак знатно јефтиније. Од тренутка када је Крим постао део Русије, цене су повећане 2,5 пута, о чему су и писали западни медији, али су заборавили да кажу да су плате и пензије повећане чак три пута, што говори о порасту стандарда.

Продавнице су пуне, градски превоз је добро организован иако има врло мало аутобуса, што је природно, јер сви имају аутомобиле а цена бензина је веома ниска у поређењу са Србијом.

Имао сам прилику да разговарам са неколико Украјинаца. Они власт у Кијеву сматрају фашистима и говоре како их Кијев никада неће завадити са Русима, јер вековима живе заједно. Слично мишљење имају и Татари као и друге националне мањине, који кажу да им је мали пораст стандарда дао наду да ће коначно напредовати, јер су од распада Совјетског савеза само стагнирали. Слике и мурали Владимира Путина се могу пронаћи на сваком кораку, а мирољубива доза патриотизма може се осетити међу грађанима.

Последњег дана боравка на конференцији, власти из Кијева и удружење новинара из Кијева написали су текст и саопштење поводом наше конференције, где су све учеснике конференције назвали „Бандом журналиста“, помињући забране уласка у Украјину, као и казне затвора од чак 5,5 године због нарушавања територијалног интегритета Украјине.

Пошто ме нико никада није назвао бандитом, њихово саопштење сам схватио као комплимент, јер су фашисти управо тим речима називали чланове покрета отпора током Другог светског рата.